U srcu Brazila postoji mesto gde civilizacija iznenada staje i priroda stvara svoje beskrajno kraljevstvo. Govorimo o gotovo nadrealnoj granici između grada Manausa i ogromne amazonske prašume, kontrast koji vas ostavlja bez teksta.

S jedne strane, moderan grad, pun buke, zgrada i urbanog života. S druge strane, gusto zeleno more koje guta horizont i udiše tišinu zaboravljenih vremena.

Gledano odozgo, granica između dva sveta izgleda povučena lenjirom: asfalt i beton koji od jedne tačke pa nadalje potpuno nestaju pred gustim lišćem koje se proteže hiljadama kilometara. Manaus, koji se smatra kapijom Amazonije, poslednja je stanica pre pustinje. Grad pulsira danju i noću, ali samo nekoliko koraka dalje počinje apsolutno carstvo prirode, gde se vreme usporava, a vazduh postaje težak od toliko vlage i života.

Teško je naći tako oštar kontrast negde drugde. U Manausu neboderi teže nebu, a na samo nekoliko minuta, džinovska amazonska stabla rade isto, ali nečujno, hiljadama godina. Ova granica nije samo linija između grada i šume. To je granica između dva sveta koja naizgled nemaju ništa zajedničko, a koji, u stvari, zavise jedan od drugog. Manaus živi od Amazona, a Amazon dalje i čuva svoju lepotu zahvaljujući poštovanju onih koji žive na njenoj granici.