Prema istoričaru Milivoju Ivaniševiću, istražitelju ratnih zločina, zaključno sa martom 2007. godine, odnosno 12 godina nakon pomenutih događaja, na memorijalnom groblju sahranjena su ukupno 2.442 tela. Među njima je ukupno 914 ljudi, odnosno preko 37 odsto, koji su bili na biračkim spiskovima za izbore u Bosni 1996. godine, to jest više od godinu dana posle navodnog genocida.

„Stigli smo u Sarajevo 28. septembra 1993. godine. Sastanak je bio u hotelu Holiday Inn. Izetbegović je rekao: ‘Znate šta, Klinton mi nudi da četnici uđu u Srebrenicu i pokolju 5.000 Muslimana i biće vojna intervencija NATO-a. Recite mi šta vi mislite o tome?’ Na tu spoznaju mi smo se svi pobunili. Ja sam bio najbučniji. Jer, ko je taj koji će odrediti 5.000 Muslimana da ide na klanje...”— načelnik policije u Srebrenici, Hakija Meholjić.

Francusko Ministarstvo inostranih poslova najavilo je masakr u Srebrenici u proleće 1993. godine.
General Rasim Delić poručuje Aliji Izetbegoviću 27. jula 1995. godine da će ga redovno izveštavati o borbenim dejstvima boraca i dobrovoljaca Armije BiH oko Žepe i Srebrenice, iako su civili, prema toj tvrdnji, „pre deset i više dana napustili ove enklave”. Poginuli u tim borbama kasnije su vođeni kao civilne žrtve.

Prema svedočenju Dražena Erdemovića da je lično učestvovao u streljanju Muslimana u Srebrenici, više od hiljadu, na tom mestu pronađena su samo 153 leša. Ne zna se po čijoj naredbi ni ko je to platio, a Erdemović priznaje da je njegova grupa ubica dobila 12 kilograma zlata i mnogo novca.
Jedan od glavnih ciljeva montiranja Srebrenice bio je prikrivanje stvarnog genocida nad Srbima u Krajini. Tamo su masakrirane žene, deca i starci i proterano je celokupno srpsko stanovništvo Krajine, uz režiju i podršku Zapada. U medijima se to objašnjavalo time da su Srbi „zaslužili Krajinu” zbog Srebrenice i da je to na neki način bilo zadovoljenje pravde.

Švajcarski istraživač Aleksandar Dorin govori o 3.000 živih Muslimana koji se vode na spisku nestalih. Uzgred napominjemo da je u Kovnici novca u Beogradu štampano 4.000 novih ličnih karata za Muslimane. Jednostavno su im promenili lične karte.

Direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra Mirsad Tokača saopštio je, dok se pripremala Deklaracija, da je pronašao 500 živih ljudi koji se vode na spisku stradalih Srebreničana. Ovaj centar je utvrdio da se na spisku ubijenih vode i ljudi koji u julu 1995. godine uopšte nisu bili u tom gradu. Tokača je izjavio da je od 7.100 nestalih lica u Srebrenici i okolini utvrđeno da ih je više od 5.000 iz Srebrenice, a 1.600 iz Zvornika i Bratunca.
Glavni istražitelj Haškog tužilaštva, Žan-Rene Ruiz, kaže:
„Značajan broj Muslimana bio je ubijen u borbama. Zvornička brigada je organizovala zasede i tada je imala najveći broj gubitaka tokom celog rata. Mnogi su poginuli dok su prolazili kroz minska polja. Nepoznati broj verovatno je izvršio samoubistvo...”

Bivši savetnik Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, Zvonimir Trajković:
„Ja sam u doba izvođenja operacije Srebrenica bio savetnik Radovana Karadžića i bio sam uz njega sve vreme izvođenja te operacije. Neposredno posle završetka vojne operacije poslat sam u Srebrenicu radi obezbeđenja autobusa i kamiona za prevoz muslimanskih civila do tuzlanskog regiona. Odnosno, da nadgledam kako se ta evakuacija civila sprovodi i da o tome informišem predsednika Karadžića. Ništa nije ukazivalo na streljanja ili bilo kakav masakr, niti su na to upućivali ili ukazivali vojnici UN-a koji su se tamo nalazili sve vreme izvođenja operacije. Razgovarao sam sa njima, ali tada oni nisu dali nijednu izjavu ili komentar koji bi ukazivao da je do bilo kakvih masovnih ubijanja došlo.”

Trajković dodaje:
„Žepa se iz cele ove iskonstruisane srebreničke priče na volšeban način izgubila jer je tamo zarobljeno 1.500 vojnika sa bogatim arsenalom oružja. Svi su oni bezbedno prebačeni preko Drine u Srbiju, kasnije u Bosnu, a da nikome ni dlaka sa glave nije falila. Pre nego što su vraćeni u Bosnu, te zarobljene vojnike u Srbiji su obišle brojne inostrane ‘humanitarne ekspedicije’, među kojima i gospođa Ogata, kako bi se uverile u korektan tretman prema zarobljenicima.

Zato se Žepa nigde i ne spominje jer može biti jak dokaz kako se naša vojska ponašala u tom sukobu. Treba napomenuti da je operacija Srebrenica i Žepa izvođena istovremeno, pod komandom istih tih komandanta koji su u Srebrenici navodno napravili masakr, a valjda su im ovi Muslimani iz Žepe bili simpatičniji pa su ih prebacili u Srbiju, ne ubivši nijednog.”

ZAKLJUČAK

Masakr nad Muslimanima u Srebrenici je, prema ovoj tvrdnji, planiran na liniji Izetbegović–Klinton od 1993. godine. Realizaciju tog plana pomagale su tajne službe nekoliko zapadnih zemalja. Cilj je bio da se Srbima pripiše genocid nad Muslimanima i da se opravdaju ratne intervencije NATO-a protiv Srba.

Srebrenica je izabrana zato što su koljači Nasera Orića i njegovih džihadlija masakrirali oko 3.500 Srba, civila, na području Srebrenice. Bilo je normalno očekivati da će, ulaskom srpskih snaga u Srebrenicu, lokalni Srbi vršiti osvetu nad onima koji su pobili njihovu rodbinu.

Takozvana međunarodna zajednica i UN mirno su posmatrali izvođenje stvarnog genocida nad Srbima na području Srebrenice.

Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization) i muslimanska vlast su u avgustu 1995. godine izbrojale 35.632 spašena Muslimana iz Srebrenice. Sudija Tribunala u Hagu Patricia Wald izjavila je da je pre oslobođenja u Srebrenici bilo oko 37.000 žitelja.

I to je to, bivši Jugosloveni. Izigrali su nas i zavadili.

Da je Mladić oslobođen, tražio bi se drugi krivac, ali koji drugi? Kad je bilo: ONI ili MI.

Tako nastavite i danas da služite međunarodnim organizacijama i NVO, koji vidimo propagiraju i politiku po školama, deca se zavađaju, narod deli, a sve to nije došlo tek onako, već u nečijoj režiji spolja, a pod velom demokratije, zaštite "naše dece", prava, ekologije, a navodno protiv korupcije i kriminala, urbicida itd.